Artikulišem izdajstva: umovi deflorisani
ponornom logikom ostaju daleko iza mene,
u retrovizoru, utvare somnabulne, Molosi,
banjalučke Jude, tamo gde lenjo protiče Vrbas,
govorim o mestu gde vetar između streha nikad
nije dovoljno jak da pokida paučinu, u ime promene.
Oni su porno-ikone folklorne književne kritike,
i nema ništa izvan tog merkantilizma,
farisejstva na žrtveniku nacionalnih ideologija.
Zbog toga odlazim na anonimne obale Ponta,
gde me dočekuju zeleni sobovi melanholije
koje šiba hiperborejski vetar, tera na trk
i dovodi do ivice poznatog sveta, smirena,
topla vulva mansarde u kojoj svetlo abažura
vraća praroditeljskoj iluminaciji teksta.
Bio sam u toj gomili kroz koju pronesoh krst
mojih kostiju, kroz svu tu rendgensku tamu,
žaleći za nerazumevanje Celana, i da zapravo
Kosovo ostade apstraktna imenica za njih,
nedostupno polje, na razboju profanih reči
kojima se klanjahu, grob mog brata stražariće
do momenta dok se ispod njih ne raspukne zemlja.
Metanoja, jesen, izgubiše se u seobama sebri,
u esidu rata, u metaksi potonjeg beskrajnog plavog kruga,
baš tamo gde potonuo je Vizant, postoje ozonske rupe
u glavama kombi-akademaca, koji nikad neće moći
mržnju preobraziti u ljubav, niti će shvatiti ginjenike.
Ostade sveta dokolica koja me uzvisuje,
nekoliko stepenika između Hekubinog sveta
je ono što deli mene i vas, ja sam Dante
koji limbuje vaše sudbine i neće vam dati mira
sve dok vam debela crna dama ne odsvira saksofoniju smrti.
Iz knjige Na putu za Hesperiju
